Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Le­gen­dar­na Ku­ber­te­no­va iz­re­ka ‘’Va­žno je uče­stvo­va­ti’’ ni­ka­da mi ni­je pri­ra­sla za sr­ce, a bo­ga­mi ni za ‘’mo­zak’’. Za­što? Pa za­to što je ne­ka­ko mla­ka, ne­ma ja­či­nu, i pri­je mi li­či na rav­no­du­šnost i ma­lo­du­šnost, ne­go na bi­lo ko­ju vr­stu bor­be. Ta iz­re­ka se uglav­nom ve­zu­je za sport­ska tak­mi­če­nja, ali je mno­gi ko­ri­ste kao utje­hu u ne­u­spje­lim ži­vot­nim si­tu­a­ci­ja­ma. E, pa ni­je va­žno sa­mo uče­stvo­va­ti, va­žno je i po­bi­je­di­ti. Bi­ti po­bjed­nik mno­go je bo­lji osje­ćaj, ne­go bi­ti po­ra­žen. Na­rav­no da sa­mo je­dan mo­že bi­ti na vr­hu, ali ono što nas či­ni čo­vje­kom je­ste bor­ba. Da, bor­ba. Sa­mo pu­ko uče­stvo­va­nje i za­do­vo­lja­va­nje ti­me una­pri­jed je iz­gu­blje­na utak­mi­ca. Ako smo da­li sve od se­be i, sport­skim rječ­ni­ko­m o­sta­vi­li sr­ce na te­re­nu, on­da ne mo­že­mo bi­ti gu­bit­ni­ci.
Gu­bit­nik je onaj ko­ji je iner­tan, ne­za­in­te­re­so­van i una­pri­jed spre­man na pre­da­ju. Ono što raz­li­ku­je po­bjed­ni­ka od gu­bit­ni­ka je­ste po­nos, ali i pri­zna­nje dru­go­me da je bo­lji. An­drić je to u svo­jim ‘’ Zna­ko­vi­ma po­red pu­ta’’ ob­ja­snio ovim ri­je­či­ma: ‘’Ka­da je­dan po­bjed­nik uči­ni ne­ku gre­šku, on će re­ći po­gri­je­šio sam i na­u­či­će lek­ci­ju, dok će gu­bit­nik re­ći- to ni­je moj gri­jeh i na­rav­no op­tu­ži­va­će dru­ge’’.
Da­kle, pru­ži­ti ru­ku bo­ljem, pri­zna­ti po­raz, oda­ti pri­zna­nje ono­me ko nas je u fer i ko­rekt­noj bor­bi nad­mu­drio i nad­i­grao, mo­gu sa­mo po­bjed­ni­ci. Oni su na te­re­nu ži­vo­ta, pri­je sve­ga, sa­vla­da­li svo­ju su­je­tu, sa­mo­lju­blje i lju­bo­mo­ru. Po­di­gli su se na po­sto­lje iz­nad svog ego­i­zma i za­slu­ži­li me­da­lju za hra­brost i čo­vječ­nost. Po­bjed­ni­ci zna­ju da su iza­zo­vi na­ši uči­te­lji. S dru­ge stra­ne, gu­bit­nik se pred iza­zo­vom osje­ća kao žr­tva. Lo­ša sre­ća ili loš dan su uvi­jek nje­go­va oprav­da­nja i iz­go­vo­ri. Gu­bit­nik ne vje­ru­je u se­be, ali za­to i te ka­ko mi­sli da je pa­met­ni­ji od dru­gih. Dok po­bjed­nik ka­že ‘’mo­gu ja i bo­lje’’, gu­bit­nik ‘’kli­če’’- ‘’ni­sam ta­ko loš kao dru­gi’’.
Ne­go, ne mo­gu da se ne osvr­nem na pro­te­klu Olim­pi­ja­du, i da na­gla­sim da se osje­ćam kao po­bjed­nik. Baš ta­ko, iako dra­gi moj Ku­ber­ten, ni­sam uče­stvo­va­la. Osje­ćam se ta­ko, jer je ‘’ma­la’’ ve­li­ka Sr­bi­ja bo­ga­ti­ja za osam me­da­lja. Osje­ćam se kao po­bjed­nik, jer su na­ši spor­ti­sti po­ka­za­li ogrom­nu že­lju i bor­bu da i se­be i nas uči­ne sreć­nim. Oni su na­ši po­bjed­ni­ci, a i mi nji­ho­vi, jer smo bi­li uz njih i bo­dri­li ih svim sr­cem.
A, ko su gu­bit­ni­ci? E, pa vi­di­te, za me­ne su to ne oni ko­ji su po­ra­že­ni na te­re­nu, već oni ko­ji van nje­ga ni­su mo­gli da pod­ne­su uspjeh srp­skih spor­ti­sta, i ko­ji su se sa­kri­li u miš­ju ru­pu, ne če­sti­ta­ju­ći svo­joj do­ju­če­ra­šnjoj bra­ći isto­rij­ski uspjeh. Pret­po­sta­vljam da to ni­je la­ko, ali je od­li­ka ve­li­kih. No, gu­bit­nik to ne mo­že ni­ka­da bi­ti. On osta­je za­ro­bljen u svo­joj za­kr­žlja­loj svi­je­sti, za­tr­o­van lju­bo­mo­rom i na­rav­no ogrom­nom su­je­tom. Ne­ću da gri­je­šim du­šu, bi­lo je par če­stit­ki ‘’sa dru­ge stra­ne’’, ali sve je to štu­ro, škr­to i ne­do­volj­no (da ne ka­žem ne­is­kre­no). Na­ža­lost, opet je ve­ći­na ta ko­ja ‘’dik­ti­ra tem­po’’ i ko­ja či­ni da ovaj svi­jet bu­de sve dru­go sa­mo ne ča­ro­ban i li­jep.
Za raz­li­ku od iz­re­ke ‘’va­žno je uče­stvo­va­ti’’, onu ‘’ko gu­bi ima pra­vo da se lju­ti’’- ‘’Vo­lEm’’. Ona da­je onu neo­p­hod­nu do­zu sport­ske pro­vo­ka­ci­je, ko­ja je neo­p­hod­na da se ne bi sa­mo uče­stvo­va­lo. Pod­sti­če gu­bit­ni­ka da raz­mi­sli o svo­jim po­te­zi­ma, da se trg­ne iz ma­lo­du­šno­sti i da re­a­gu­je, pa ma­kar i lju­ti­to. Da po­ka­že da u nje­mu ipak po­sto­ji že­lja, da sle­de­ći put bu­de bo­lji, bor­be­ni­ji i da po­ku­ša da se re­van­ši­ra.
Da­kle, ko gu­bi ima pra­vo da se lju­ti, ta­ko da svi oni ko­ji se ni­su ra­do­va­li us­pje­si­ma srp­skih spor­ti­sta, mo­gu slo­bod­no da se lju­te do mi­le vo­lje. Mi­slim, ima­ju pra­vo na to. U sva­kom slu­ča­ju, mno­go je zdra­vi­je ne­go ću­ta­ti i ‘’žde­ra­ti’’ se iz­nu­tra. Ja ću ovim pu­tem če­sti­ta­ti i na­šim su­sje­di­ma Hr­va­ti­ma na za­slu­že­nim od­lič­ji­ma, kao i na­šoj Cr­noj Go­ri, zva­noj Mon­te­ne­gro, na uspje­šnom pla­sma­nu va­ter­po­li­sta. Gla­vu go­re, bi­će da­na za meg­da­na.
Po­bjed­nik je, dra­gi mo­ji, svje­stan da su po­ra­zi sa­stav­ni dio ži­vo­ta, i da za­hva­lju­ju­ći svo­joj hra­bro­sti i sna­zi mo­že na­u­či­ti mno­go od njih. I ono što je ve­o­ma va­žno je­ste to da se po­ra­zi ni­ka­ko ne smi­ju do­ži­vlja­va­ti tra­gič­no. Po­ra­zi po­sto­je da bi nas opo­me­nu­li, po­ne­gdje ma­lo i us­po­ri­li i vr­lo če­sto i pre­u­smje­ri­li. Ali ni­ka­ko ne smi­je­mo sta­ti, i to se mo­ra zna­ti na ovom ži­vot­nom pu­tu. Za raz­li­ku od po­bjed­ni­ka, gu­bit­nik se uljulj­ku­je u po­ra­zu i ubi­je­đen je da je dao sve od se­be, i da ni­ka­ko ne po­sto­ji dru­gi na­čin ko­jim bi po­ku­šao da do­đe do uspje­ha. ‘’Po­bjed­nik je dio rje­še­nja, a gu­bit­nik dio pro­ble­ma’’, opet pod­sje­ća An­drić.
Uski su vi­di­ci gu­bit­ni­ka, uski i pu­te­vi svi­je­sti. Bez­i­dej­nost ga tje­ra u rav­no­du­šnost, a ova će se vr­lo ra­do po­za­ba­vi­ti nje­go­vim egom. Iz­gle­da­će se­bi naj­bo­lji i naj­pa­met­ni­ji. Upra­vo to ga tje­ra u još je­dan po­raz, i či­ni ga još ve­ćim i što je si­gur­no vje­či­tim gu­bit­ni­kom.
Vri­je­me u ko­me ži­vi­mo uvje­ra­va nas da se sa­mo gr­če­vi­tom bor­bom mo­že op­sta­ti u igri zva­noj ži­vot. Ta igra ni­je uvi­jek za­bav­na, i ne bi ni va­lja­lo da je­ste. Sa­vla­da­ti pre­pre­ke u se­bi, pa on­da one na pu­tu, ve­li­ka je bor­ba, ali i ve­li­ka na­gra­da sva­ka­ko.
Za­to, sa­mo na­pri­jed. Hra­bro i po­no­sno. Gu­bi­ti se mo­ra po­ne­kad da bi se zna­lo uži­va­ti u po­bje­di. I ni­je va­žno sa­mo uče­stvo­va­ti. I da, mno­go je va­žno če­sti­ta­ti dru­go­me po­bje­du. Ja sam na­u­či­la da pru­žim ru­ku. I ja i moj bič. Jer, gu­bit­nik je kič.(Autor je pje­snik)